Две маме

Две маме

Док чекају да се настава заврши, мама првака и мама старијег ученика разговарају испред испред школе

МАМА 1: Данас сам мог првака Николу довела у школу и стрепим док га милујем по коси како ће са школским обавезама да се носи.

МАМА 2: Стрепња је нормална, моја драга. Сви стрепимо кад нам деца пођу у школу, али не бој се превише, јер тако му само преносиш нервозу своју.

МАМА 1: Бојим се да су му леђа слабашна, а торба пуна књига тешка… Он је још увек мали и само му је до игре… а сад обавезе и школске бриге.

МАМА 2: Драга пријатељице моја, сећаш ли се да је и наше маме „мучила“ школа, али нам нису носиле торбе у школу, нити са нама седеле док пишемо задатке. И ми смо биле мале, али смо се трудиле и на време све постизале. Наша обавеза је била да учимо. Не брини, биће све у реду…

МАМА 1: Жао ми је да да га ујутру будим, он воли ујутру дуже да спава.

МАМА 2: Грешиш што мислиш да је за школске обавезе мали. Зато школа постоји за децу, јер они сада највише памте. Ако на време легне да спава неће му бити тешко ујутру да устане.

МАМА 1: Када треба да пише домаћи одмах га заболи глава. Сви смо због домаћег нервозни, једва га натерамо да црта и пише, стално греши, стално брише…

МАМА 2: Он је сада ђак. Радне навике се од првог дана формирају. Одреди му време за учење, одмор и игру. Дете не може дуго да ради без одмора, јер лако губи пажњу, зато је добро планирати честе паузе у раду.

МАМА 1: У праву си, нисам о томе на тај начин размишљала. Хтела сам да одједном заврши све обавезе.

МАМА 2: Први разред је испит велики и за децу и за родитеље.
Не проходају сва деца у исто време и не проговоре сва деца у исто време. Сети се само са колико си га стрпљења држала за руку и шетала… ниси се љутила на њега ако падне, бодрила си га да опет покуша. И са школом тако треба. Не схватају деца у исто време све што треба да науче. Некима је потребно више вежбања. Учитељице то знају. Потребна му је твоја подршка, помоћ и стрпљење код куће. Нико се није научен родио.

МАМА 1: Хвала ти на саветима. С једне стране га превише штитим, а са друге стране хоћу одмах све да зна. Време је да на све гледамо опуштеније, али да свако зна и да на време извршава свој задатак. Онда ће све бити једноставније, лакше и поред обавеза имаћемо сви времена и за одмор и игру…

Аутор текста

Advertisements

Create a free website or blog at WordPress.com.

%d bloggers like this: